Friday, December 27, 2013

Ministarstvo finansija: konkurs za 24 nova službenika

Prema istraživanjima pojedinih nevladinih organizacija 58 % mladih u BiH je nezaposleno i ta stopa se, kao i ukupan broj nezaposlenih u zemlji, povećava iz godine u godinu.  

U većini javnih ustanova, što državnih što entitetskih, nemaju problema sa zapošljavanjem. Prije nekoliko dana, Ministarstvo finansija Republike Srpske je raspisalo javni konkurs za prijem, vjerovali ili ne, 24 nova službenika. Mahom je riječ o ekonomistima i pravnicima, a iz ministarstva objašnjavaju da nisu u pitanju samo novi radnici, nego da će pojedini biti preraspodijeljeni u okviru već postojeće sistematizacije u ministarstvu.
 

 “Što se ti buniš, kad se ostalih 68 kandidata ne buni” – rekli su Bojanu Vlajiću nakon jednog od desetina bezuspješnih pokušaja da regularno, putem konkursa, dobije posao u državnoj službi.
Zalud je profesor engleskog jezika i član MENSE nastojao da se zaposli bar na godinu dana, kao pripravnik, jer bi se tu uvijek našao neki podobniji kandidat,…ili kandidatkinja. Zbog jednog takvog konkursa Vlajić je tužio Ministarstvo nauke i tehnologije RS. Spor je, treba li reći, izgubio, sada još mora platiti 1.500 maraka sudskih troškova.


19. decembra ove godine Ministarstvo finansija Republike Srpske je raspisalo konkurs za prijem 24 nova službenika, iako se zna da je ono već najbrojnije i da je ta brojnost obrnuto proporcionalna rezultatima koje Republika Srpska ima na finansijskim poljima. To je prosto nevjerovatno, radi se o otvorenom ruganju nezaposlenim ljudima, pogotovo mladima sa diplomom, jer se zapošljavanje tolikog broja administrativaca, pogotovo u nimalo efikasnom resoru, ničim ne može opravdati, navode ekonomisti koji se bave analiziranjem tržišta rada.
 

Umjesto da administracija bude u službi privrede i proizvodnje, kod nas je obrnuto, čudi se i Siniša Vukelić, urednik portala „Kapital“. Podsjeća na to da pomenuto ministarstvo prima nove službenike u momentu kada još vodi sudske sporove sa pojedinim bivšim službenicima koji su ostali bez posla, a potom tužili ministarstvo i po svemu sudeći će biti vraćeni na radna mjesta.
Iz Ministarstva finansija, do kraja radnog vremena, nismo dobili odgovore na pitanja koliko je tačno službenika zaposleno u tom resoru, a koliko ih je u proteklom periodu ostalo bez posla ili svojevoljno napustilo ministarstvo.

 

U nezvaničnom razgovoru nam je samo rečeno da će neke od predviđene 24 pozicije vjerovatno biti popunjene već postojećim kadrom unutar ministarstva, a da je oko 30-ak službenika, u proteklom periodu, napustilo ministarstvo.
Ono je, ipak, i dalje ubjedljivo najbrojnije, sa oko 200 činovnika, a termin „javni konkurs“ je i dalje u vrhu ljestvice najvećih podvala i nonsensa ovog vremena i društva.


***

Iako kopirano sa portala Frontal, ovo je zapravo tekstualni dio priloga Dnevniku BN televizije od 24.12.2013. godine. Autor priloga je Mito Travar, novinar po moranju, pjesnik po izboru, poznanik kojem sam rado izašao u susret da se još jednom pojavim na televizoru kao stara i ofucana reklama za mlade i nezaposlene.

Sunday, December 22, 2013

Ide ustaša, glavu u pijesak!

Nedavni događaj na banjalučkoj Akademiji umjetnosti je privukao nešto pažnje u medijima, ali neobično nedovoljno, po mom laičkom mišljenju, usljed srpskog nedostatka smisla za propagandu ali i nedostatka pravog materijala. Bazično mali skandal, saznah iz teksta "AUBL: Tompson nadahnuće profesorima" na portalu Фронтал. Autor teksta je Goran Dakić, spisalac čije tekstove inače zorno izbjegavam, al' obzirom da odavno nisam izbjegao, ovaj pročitah.

U tekstu Dakić veoma kvalitetno od muve pravi slona (što je nešto na čemu Srbi i treba da rade, ali i da koriste u pravim prilikama), počevši od naslova koji ukazuje da u zbornici AUBL imamo incestuozni krug koji "svršava" na hit numere Marka Perkovića Tompsona, pa preko veoma tendencioznog pristupa novinarskom poslu kojem je suština, kako kažu, objektivnost, sve do maltene apokaliptičnog zaključka.

Naime, desilo se da je docent Predrag Solomun u okviru vježbi za predmet Montaža studentima treće godine AUBL (smjer režija, vjerovatno), pustio, između ostalog, kao primjer i spot veleustašoidnog hrvatskog pjevača Marka Perkovića Tompsona. Privatno prikazivanje, studenti i njihov profesor, spot pušten sa servisa YouTube po isteku regularnog vremena.

Solomun o tome kaže:
Studenti na petom semestru prvog ciklusa studija iz predmeta Montaža rade kratke filmske i televizijske forme kao što su reklame, filmski foršpani, špice, džinglovi, muzički video spotovi, od kojih im je muzički video spot i ispitna vježba. U sklopu priprema puno gledamo i analiziramo video spotove, od onih najranijih do ovih najnovih, one najbolje ali i one lošije, kako strane tako i domaće. Tompsonov spot na „ljubavnu“ pjesmu „Samo je ljubav tajna dvaju svjetova“ pogledali smo već kada je čas i završio, neplanirano, preko Jutjuba, nakon čega smo ga zajedno i komentarisali i razmijenili mišljenja o širem kontekstu propagande koju taj muzičar provodi.
Na komentar novinara kako je Tompson i nije baš najprikladnije nastavno sredstvo, Solomun odgovara:
Na žalost, Tompson je jedan od muzičara koji sa svojom ekipom saradnika ima vrlo kvalitetnu reklamnu kampanju svoga rada i prikrivenu propagandu jedne ideologije, što uključuje i video spotove njegovih pjesama kroz koje, pod krinkom ljubavi prema domovini i svome narodu, vrlo vješto relativizira najcrnju stranicu hrvatske povijesti. O tome treba govoriti i na to ukazivati jer se to dešava tu, kraj nas, na našim prostorima.
E, sad, može se ovaj odgovor prihvatiti "zdravo za gotovo" a može se protumačiti i drugačije, kao pokušaj Solomuna da naknadno popravi stvar. Realno, sumnjiv je Solomun, još od prezimena pa do upotrebe riječi krinka (a tek relativiziranje povijesti). Međutim, koja god da je njegova namjera - pa i da je ona najgora - da divnu srpsku (i ostalu) djecu zatruje ustašlukom, ovo rečeno stoji.

Marko Perković Tompson je hrvatski državni projekat (stranke HDZ), hrvatski muzički heroj kojeg zabranjuju a ne mogu ga nikako zabraniti, kažnjavaju ga a te kazne mu "ne probude ni buve na kožuhu". Kroz svoje pjesme on veliča Hrvatsku, hrvatstvo, hrvalisanje i svašta nešto na hrv, što ne bi bilo naročito sporno da se tu izuzetno ne ističe veoma mračan dio hrvatske istorije, period NDH. Mračan ne samo iz ugla Srba, već iz ugla svih zvaničnih pobjednika II svjetskog rata, a ima ih. Međutim, Hrvati, odnosno jedan dio njih, osjećaju posebnu romansu prema tom periodu, jer su tad najotvorenije bili protiv svojih arhi-dušmana, Srba. A o tome im Tompson pjeva na uvce, ne toliko svojim pjevanjem, koliko svakim svojim korakom, jer je on u ovom trenutku najmanje pjevač, a najviše personifikacija izvornog hrvatskog heroja koji je od 1945. pa do 1991. bio pod australijskim ili južnoameričkim kamenom, a onda se pobjedonosno vratio na svoj izvorni kamen.

Upravo se na to odnosi Solomunov komentar "ljubavna" pjesma, jer kod Tompsona, svaka ljubav je ljubav prema domovini. Pa makar Tompson i mislio na ženu, ukoliko je uopšte heteroseksualac. Lično, pjesmu nisam poslušao niti imam namjeru, jer pored Tompsonove "tompsonovske" ideologije jednako lošim nalazim i njegov muzički stil, koji je incestuozan plod najprimitivnijih zajedničkih imenilaca stvaralaštava Maje Blagdan i Divljih jagoda. Međutim, ako je nešto urađeno dobro, urađeno je dobro, i to se mora priznati. Ako nije, valja istaknuti da nije. Spot je možda dobar, možda nije. To ne znam. Ali znam da je Tompson dobar projekat, kad okuplja desetine hiljada ljudi na svojim velikim koncertima, pa makar ih pola dolazilo HDZ autobusima. Znam da je Tompson dobar projekat kad je i maloj djeci simpatično da pjevaju njegove pjesme a onda ponove i "nešto što se ne smije" (i to svima bude simpatično). I volio bih da Srbi imaju takav projekat jer iako imaju mnogo čega da se stide kroz istoriju, to je uglavnom njihova glupost (u velikim količinama), a ništa tako monstruozno kao NDH.

Često se kao Tompsonov pandan sa srpske strane spominje Baja Mali Knindža. Dok Baju Malog Knindžu neobično cijenim kao 100% autentičnog lika naivca pjesnika, te sporim poređenje jer je Baja veliki pozitivac i veseljak, ljubavnik i pijanac (a Tompson je gotičar u duši koji sve pjeva sa grčem na licu), sa tehničke strane je jednako veliki jaz među njima. Zašto se Baja ne bi proučavao u Zagrebu, ako smo mi ovdje tako izloženi Tompsonu? Nema pakovanja. Veoma jednostavno. Baja je čista rinfuza, kućna manufaktura. Mi se Baje stidimo, prodajemo ga ispod tezge. Sa druge strane, Tompson je vrhunski proizvod (državne firme), u rangu čokolade sa ljubičastom kravom, prodaje se za solidne pare. Da mi Baju, ili pak nekog drugog, upakujemo kako dolikuje, napravimo od njega pravu robnu marku (a ne jebeni brend), bilo bi nam znatno bolje. Upravo to možemo naučiti od Tompsona, i to uz uputstvo za rad na srpskom jeziku. Da ovladamo tim segmentom propagandnog djelovanja, te da nam to pomogne u cilju da makar malo počnemo ličiti na Hrvate u smislu da njih ima 50% koji žele da budu Hrvati, a 50% koji žele da budu tvrdokorne ustaše; kod Srba je to drugačije: 25% Srba ne zna da su Srbi, 25% Srba ne žele da budu Srbi, 25% Srba su Jugosloveni, 25% Srba su Srbi u onom najgorem smislu ("da komšiji crkne krava")... a sigurno ima još nekih 25%.

Međutim, valja uvijek ostaviti prostora za drugačije mišljenje, tako da možemo zanemariti sve ovo napisano i zabiti glavu u pijesak i ignorisati postojanje Tompsona, kao što ignorišemo činjenicu da na RTRS idu reklame za hrvatske proizvode na čistom hrvatskom jeziku, a premijerka RS kupuje isključivo u "Merkatoru" (od tri puta koliko sam tamo bio u prolazu, njenu ružnu facu vidjeh dva puta)... Realno, treba li nam nacionalni identitet i ponos?

Saturday, December 21, 2013

Blicatelj

Generalno, nikad nisam imao neko posebno pozitivno mišljenje o dnevnom listu "Blic" a danas imam poprilično negativno, uglavnom zbog toga što u nj. izdanju za Republiku Srpsku ne može da se pročita ništa aktuelno i relevantno na temu politike. "Blic" radi za režim trenutno na vlasti u RS, a to nije u redu.

Ipak, s vremena na vrijeme obiđem nj. matičnu internet lokaciju (blic tačka eres), da pogledam da nisu objavili nešto, bilo šta. Jedno vrijeme sam pratio BlicStrip! za koji smatram da je jedini hvale vrijedan, međutim, izgubila se i ta navika. Sve u svemu, ništa. Međutim, to je opet ostavilo dovoljno prostora da se negativno iznenadim pri večerašnjoj posjeti...


Gledatelj? GLEDATELJ?

O, moje oči srpske, ne gledajte više internet stranicu "Blica", nema smisla. Usput, kako mi se čini, mislim da je onemogućeno ostavljanje komentara ćirilicom. Nisam u potpunosti siguran, ali sam imao problem posljednji put. Logično, odustao sam od komentara. Valja ponekad i odustati.

Thursday, December 12, 2013

Presuđen sam!!!

Ja se izvinjavam, ali bih ovim putem javno da pitam: ima li neko viška 1455,00 KM da mi posudi? Ne treba mi za drogu, brza kola, još brže žene ili pak gelove za kosu i minđuše (bar ne dok se zaposlim u Pravobranilaštvu RS), nego da platim što sam dužan po danas dostavljenoj presudi koju je Dragomirka Stanojević sročila, kako stoji, 22. novembra tekuće godine, a kojom se u brk nasmijala zdravom razumu i zakonskom roku za donošenje presude...

Zapravo, dovoljno bi mi bilo 750,00 KM, toliko sam dužan Republici Srpskoj. Ovo ostalo sam dužan drugotuženoj, ali njeni troškovi su troškovi skupog advokata kojeg je angažovala, a ko ima za skupe advokate... nije moj drug. Sa druge strane, Republici Srpskoj ne bih da budem dužan, jer znam da ona nema i da je siromašna. Krade je ko stigne, a ja nikad nisam želio da budem kao drugi.

Radi se, u ovom slučaju, o tužbi protiv Republike Srpske (i Sande Desnice) odnosno Ministarstva nauke i tehnologije RS:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2012/05/konkursi-konkursi-iv.html
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2013/10/bojan-vlajic-protiv-republike-srpske-i.html
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2013/11/trzaj-borbe-protiv-mnt.html

Šalu na stranu, a teško je ostati ozbiljan u ovim trenucima, stigla je prva presuda od "ovih mojih", gdje se ja žalim i sudim i tako to. Izgubio sam i dužan sam. U presudi je u potpunosti ignorisano sve što sam priložio kao dokaz - ni na jednom mjestu se ne komentariše nijedan navod (svi redom paušalni), sam opis slučaja je kriv i nejasan - na nekoliko mjesta apsolutno netačan (npr. stavka da sam naveo da se Ministarstvo nije obratilo ZZZ: istina je obrnuta, naveo sam da se Ministarstvo obratilo ZZZ ali nekoliko dana nakon što je primilo Sandu Desnicu na "privremeni rad"), te je generalno presuda - generalno sličnost sa radom našeg pravosuđa - zamuljana i zakukuljena.

Možda najveći atak na inteligenciju u presudi jeste navod sudije da je "diskreciono pravo" komisije izbor kandidata, a komisija veoma indiskretno izdvaja Sandu Desnicu po kriterijumu "upoznatosti sa načinom na koji se obavljaju poslovi odnosa sa javnošću unutar institucija RS", gdje je ona bez konkursa primljena dva mjeseca prije ostalih kandidata da se upozna sa tim načinom, a zatim primljena jer se "upoznala"...



"Zdravo, ja sam Odnosi s javnošću, hoćeš da se upoznamo?"

Možda djeluje obeshrabrujuće za nekoga ko pokuša istjerati pravdu i dokazati očiglednu nepravilnost i kriminal, a onda još vidi da je dužan, međutim, nije kraj svijeta, ni blizu. Naravno da neću platiti ni marke, a ni tucati kamenje, već je naredna stanica Okružni sud... pa makar završio kod Voje na Mocartu.

Zaključno, ono što mi se iz čitanja presude nameće kao bitno je činjenica da sve treba opisivati veoma detaljno iz razloga što se pri čitanju sudskog opisa procesa i bitnih stavki apsolutno ništa ne može zaključiti. Gdje sam ja spomenuo da mi je predsjednik komisije u prvom minutu razgovora naveo, kao da zajedno čuvamo ovce, "jebi ga, tako ti je to", u sudskom opisu ne stoji ništa. Jebi ga, nije to tako.

Bilo kako bilo, evo presude - prosudite sami:









Thursday, December 5, 2013

Nacrt izmjena i dopuna Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju RS pred Narodnom skupštinom

U ovom trenutku, trenucima koji dan prije a i poslije ovog, Narodna skupština RS na sjednici razmatra, između ostalog, Nacrt izmjena i dopuna Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju RS. Budući da ne radim ništa, a pročitao sam o čemu se radi, moram priložiti par misli, jer se neke od njih vežu za jedan od stubova postojanja ovog bloga, probleme pri zapošljavanju. 

Dakle, uz izvornu vijest sa portala Istinito (kojoj je skriven trag odakle je preuzeta), po stavkama:
"Ovim nacrtom zakona predviđeno je da se drugi strani jezik izučava od šestog razreda do kraja osnovnog obrazovanja, a da odluku o drugom stranom jeziku donosi školski odbor uz saglasnost ministra", navodi se u obrazloženju ovog nacrta.
Djelimično pozitivno, djelimično bez smisla. Naime, sadašnje stanje - da je engleski jezik obavezan od trećeg razreda a njemački od šestog, nije u redu (iako sam profesor engleskog jezika i to je grana drveta na kojem potencijalno-eventualno sjedim). Zašto? Djeca, realno, ne mogu pošteno savladati srpski jezik sa trenutnim načinom rada; engleski jezik tri godine uče iz preskupih slikovnica da bi naučili 15-ak riječi koje će savladati za mjesec dana učenja u šestom razredu, ako ih dotad već ne budu znali sa fejzbuka; njemački svojim pojavljivanjem unosi zabunu pa onda miješaju friend i freund. Žao mi je divnih ljudi iz Cambridge/Oxford/švapske institucije koji su se ugurali da se njihove knjige prodaju našoj djeci, ali tako stvari stoje...
Onaj dio, "djelimično bez smisla"? Pa, "školski odbor donosi odluku uz saglasnost ministra" - odavno nisam pročitao nešto beskorisnije. Svaka čast idiotima iz Ministarstva prosvjete, i da je od njih, iznenađen sam, naravno, negativno.
Narodna skupština Republike Srpske razmotrila je danas Nacrt izmjena i dopuna zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, kojim je predviđeno da vjeronauka postaje obavezan predmet koji se izučava do kraja osnovnog obrazovanja, ukoliko se roditelji opredijele da im djeca pohađaju tu nastavu.
Krajnje jednostavno. Moje dijete? Sine/ćeri, reci "dragička", imaćeš jedan predmet manje u odnosu na većinu budala.
Predviđen je izuzetak od pravila da se radni odnos zasniva posredstvom javnog konkursa u slučaju iznenadnog odsustva nastavnika zbog bolesti i opravdanog odsustva, a obavljanje poslova ne trpi odgađanje, kada direktor škole može bez raspisivanja javnog konkursa zaključiti ugovor o radu na određeno vrijeme u trajanju do 60 dana sa nastavnikom koji ispunjava uslove propisane zakonom. 
Mislim da je ovo dosad bilo 30 dana, a produžavanje tog roka je "nepotrebno" stvaranje dodatnog prostora za manipulacije, kao da ga direktori već nemaju dovoljno. Po meni, taj rok bi trebao da bude 15 dana, ali... naš narod voli direktore, pa da im još malo ugodi. Dakle, totalan promašaj.

I, kritična stavka:
Ovim zakonskim rješenjem predviđeno je da škola zaključuje ugovor o obavljanju pripravničkog staža u trajanju od godinu dana, u skladu sa ovim i zakonom kojim se uređuju radni odnosi.
E, ovo je veoma ozbiljna pizdarija, ukoliko dobro vidim o čemu se radi. Zbog ove stavke sam ja ove godine/konkursne sezone uložio dvije tužbe. Krenimo redom i logički: korijen ove ideje je nastao zbog slučaja Mirjane Lazarević (ФРОНТАЛ ТЕКСТ), nakon što je ona svoj slučaj prijavila svim živima - između ostalog i Ministarstvu prosvjete i kulture RS, isto je damage control metodom, kako to i inače radi, izdalo instrukciju o raspisivanju konkursa kojom je pokušalo da zakrpi rupu. Problem je samo što ta instrukcija, kao i većina tih instrukcija, nije zakonski akt niti je u skladu sa relevantnim zakonom. Naime, instrukcija predviđa da se u konkursu naglasi da li je isti za pripravnika ili lice sa položenim stručnim ispitom, što nije u skladu sa Zakonom o osnovnom vaspitanju i obrazovanju RS koji kaže da nastavu mogu da obavljaju i pripravnik i lice sa položenim stručnim ispitom. Dakle, bilo kakvo raspisivanje konkursa za ove ili one je diskriminacija, i ne samo to, već i prekršaj Krivičnog zakona RS koji u Članu 227. kaže:
(1) Ko drugome uskrati ili ograniči pravo na slobodno zapošljavanje pod jednakim uslovima koji su predviđeni u zakonu ili drugim propisima, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dvije godine.
Kad je posljednji put suđeno za prekršaj tog Člana KZ RS, ne znam, ali bi vrijeme bilo da se krene.

Uglavnom, ta glupa ideja je ugrađena u nove pravilnike o zapošljavanju u školama, a sad se pokušava ugurati u zakon. Ako prođe, biće to ozbiljna pobjeda gluposti.


A ovaj skenirani dokument je dokaz da su neki direktori vidoviti. Kako će im se ta vidovitost isplatiti na sudu, vidjećemo.

Tuesday, November 26, 2013

Zima dođe, ja se ne oženih...

Prošlo je nešto više od mjesec dana od suđenja za slučaj MNT (VEZA NA SADRŽAJ*), a presude još nema. Zakonski rok za dostavu presude je 30 dana. U međuvremenu sam sreo jednog poznanika koji me je ohrabrio podatkom da to obično i ide tako, a tek onda izvršenje presude - ukoliko je u korist "malog čovjeka".

Bilo kako bilo, palo mi je na pamet da na brzinu bacim hronologičnu računicu na papir.

Konkurs na koji sam se žalio se desio u aprilu 2012. godine, konkurs na godinu dana - pripravnički staž, a ja odluku čekam 19 mjeseci kasnije. Kad se oduzme sve vrijeme koje sam izgubio zato što nisam završio pravni fakultet (nebulozni zahtjevi suda za ispravljanjem i dopunjavanjem tužbe), šta se dobije:
- vrijeme za ulaganje prigovora/žalbe na odluku je 15 dana;
- rok za odgovor je 15 dana (mada se taj odgovor ne mora dobiti iz prvog puta, kao u Ministarstvu prosvjete);

- ulaganje tužbe sudu - sud bi u roku od 30 dana trebao da se javi (ha-ha);
- javljanje suda - zakazivanje pripremnog ročišta - razmak je bio 90 dana;
- od pripremnog do glavnog ročišta je razmak bio 90 dana;
- od glavnog ročišta do presude (zakonski, kao što navedoh) 30 dana.

15 + 15 + 30 + 90 + 90 + 30 = 270

U IDEALNOM slučaju, za koji nema dokaza da se može desiti ovdje, ova stvar bi bila riješena za devet mjeseci, a radno mjesto je na 12 mjeseci. Svaka vam čast, hvala, doviđenja.

***

Usput da navedem da mi je u prošlu subotu (23. novembar), stigla jedna mala plava koverta od suda, ali, "dopuna i ispravka tužbe" za drugi slučaj koji sam pokrenuo u septembru. S obzirom da se bazično žalim na iste stvari, sve sam te korake već prošao a zanimljivo je vidjeti razlike u radu sudija.

Uložio sam tužbu na konkurs u jednoj osnovnoj školi jer sam izbačen iz konkursne procedure (nisam pozvan na razgovor i test) jer nemam godinu dana radnog staža - apsolutno nezakonito uskraćivanje prava na zapošljavanje pod jednakim uslovima.

Naime, za razliku od slučajeva MNT i ŠUP, ovdje sudija Radana Radoja od mene NE TRAŽI da navedem drugotuženu stranku (osobu koja je primljena na konkurs), ali traži od mene, u skladu sa Članovima 53. i 334. ZPP, da navedem:
1. Pravni osnov tužbenog zahtjeva
(Član 53. ZPP jasno kaže da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahtjeva - dakle, zahtjev ničim opravdan i apsurdan.)
2. Osnov za nadležnost 
(Probajte poslati tužbu nekom drugom sudu van svoje opštine... logično je da za parnični postupak u prvom stepenu bude nadležan lokalni osnovni sud, samo što to, izgleda, treba nacrtati, ili navesti ZPP i Zakon o sudovima RS.)
3. Navesti zakonskog zastupnika tuženika

(E, ovo je apsolutni hit: ne samo što se to nigdje ne spominje u ZPP, nego što je i sasvim logično da ja u ovom trenutku ne znam ko će biti taj zakonski zastupnik, niti treba da znam.)
4. Dokaz u dovoljnom broju primjeraka
(Potrudiću se pa napraviti po kopiju svega viška, samo da ne bude kao u slučaju MNT da se moji priloženi materijali ne izgube na prijemu.)

A to je tek prva ispravka i dopuna tužbe, kroz koju sam prošao već dva puta. 
Usput, ko ima vremena za čitanje:
Zakon o parničnom postupku RS (popularno ZPP)

Hvala advokatu Prnjavorcu što je učinio internet dostupnim ovaj zakon, jer da se pita onih koji pišu ove zakone, plaćali bismo ih duplo - da ih napišu, a onda da nam ih ustupe na čitanje (kao što se plaća Službeni glasnik RS, je li)...




* Izbacujem iz upotrebe termin LINK. Možda je to dobro.

Thursday, November 21, 2013

Sloboda mišljenja, govora, jednoumlje, ovo-ono

U svom novinarskom radu za novac, koji je bio manje novinarski a više za novac, objavio sam četiri teksta za 6yku, "online magazin za online mislioce". Bile su to sasvim korektne pare po tekstu, štaviše. Međutim, nisam mogao dočekati da objavim četvrti (to je mjera), i razgulim odatle. A nisam gadljiv na pare...

Kako je uopšte došlo do toga da pišem za 6yku? Veoma jednostavno. Obratio sam se uredniku iste sa molbom da objavi moju priču "Kako se zaposliti u Ministarstvu prosvjete?", a on mi je predložio da otvorim blog u okviru 6yka servisa... k'o da nemam dovoljno svojih blogova. Ipak, to sam i učinio, tamo objavio par stvari (pored serije prosvjetnih tekstova "LEC GO!"), između ostalih komentar o posjeti precj. Mileta Dokurca socijalističkoj federativnoj republici Americi (Mile je tamo otiš'o k'o posljednji papak, susreo se sa nekim nebitnim likovima i sjedio za stolovima na kojima nije bilo janjetine). Taj je tekstić izreklamiran i na 6yka fejzbuku i uslijedio je poziv za saradnju...

Objavih nekako jedan, dva, tri tekstića, uz dosta sugestija i komentara od strane urednika, od kojih je većina bila na mjestu. Ipak, neke stvari mi nisu sjele, a posebno odbijanje mog (dijaboličnog) teksta o Mevlidu Jašareviću a objavu neke gluposti na istu temu. No dobro, generalno, mala je bara a puno filozofa, valja biti realan. Nego, ono što mi stvarno nije sjelo jeste što u istom periodu dok sam bio "prijavljen" kao autor, moji komentari na tekstove na tom portalu nisu bili objavljivani... zanimljivo, zar ne? Tu posebno pamtim slučaj iz decembra 2011. godine o raciji u sad već nepostojećem klubu DFK.

DFK odnosno Demofest Klub je trebao biti neko mjesto za rokenrol ili makar alternativu ili makar nenarodnjake, a bio je... skoro to. Radio je loše, neplanski, i propao je. Šta da se radi. Da sad ne ulazim u priču iza DF odnosno DFK i nj. veze sa vlastima, desilo se u decembru 2011. da je izvršena racija u tom klubu i tom prilikom je specijalna policija podijelila par šamara gostima koji se nisu ponašali u skladu sa pravilima ponašanja prilikom racije. A pravila su jednostavna: NEMOJ BITI GLUP. Kad specijalna policija vrši raciju u klubu, NEMOJ BITI GLUP. Možeš ti i biti glup, ali budi spreman na posljedice. U tom trenutku nemaš svoja dječja prava. Većina u ovoj državi nema ta prava većinu vremena, ali posebno tad. Elem, tako sam nešto bio pisao u svojim komentarima, suvo i realno. Ti komentari nisu objavljeni. Sa druge strane su bili komentari o policijskoj brutalnosti, kršenju zakona, nepravdi... Kad je racija u kokainskim noćnim klubovima, onda je to u redu, ali kad je u DFK, onda to nije u redu, dao se izvući neki zaključak, po meni, nelogičan. A u životu svom nikad ništa nisam rekao pozitivno za kokainske noćne klubove, ali, treba biti realan. Racija je racija, policija je policija, šamarčina je šamarčina. Međutim, komentar nije komentar, posebno ako nije objavljen...

Zato i imam ovaj blog... da objavim, uzroke i razloge, i ovo-ono.

P.S. Realno, 6yka je veoma zanimljiv portal sa raznovrsnim sadržajima kojem pored navedenog te nekih momenata koji liče na patetiku i žutilo ("Nakon pisanja 6yke se desilo..."), mogu zamjeriti samo što nije srpski...

Saturday, November 2, 2013

Trzaj borbe protiv MNT

Djelić priče o tužbi protiv MNT odnosno RS odnosno Sande Desnice (prethodno: LINK), u prošli sam dio zaboravio da dodam...

Prvo je apsurd odgovora iz Pravobranilaštva RS u kombinaciji sa izvještajem MNT o konkursu (taj sam izvještaj dobio uz odgovor na tužbu):




Dakle, Pravobranilaštvo RS kaže kako S. nije bila zaposlena, a na narednoj strani MNT kaže kako je S. obavljala poslove. Pitao sam sudiju Dragomirku Stanojević koja je razlika, jer je to neka enigmatika van mog dometa. Druga slika je nastavak S. kvalifikacija gdje stoji da je ona "upoznata na sa načinom na koji se obavljaju odnosi s javnošću". Primljena dva mjeseca prije ostalih kandidata da se upozna sa načinima, a zatim izabrana jer je upoznata.

Inače, to je ovaj dokument:



Ne bih da glumim "pijemont pismenosti", jer pored određenog neznanja stoji i činjenica da namjerno ne poštujem neka gramatička pravila, ali: "visoko školska ustanova", "doprinjeti", "ocijena" uz "doplomirani", "prstupili" i slično... Iskreno, žalosno je da to bude Republika Srpska. Žalosno.

Tuesday, October 22, 2013

Bojan Vlajić protiv Republike Srpske (i Sande Desnice)

Sad mogu reći: "Doživio sam i to." Između ostalog. Suđenje, prvo u nizu, protiv Ministarstva nauke i tehnologije RS odnosno RS kao prvotužene i Sande Desnice, onomad službenice MNT, kao drugotužene. Ja tužim, a oni se brane...

HOĆU DA SE ZAPOSLIM POD JEDNAKIM USLOVIMA, AL' NE IDE... to je priča.

Prethodno sam pisao o tom slučaju (PRVI PUT, DRUGI PUT, TREĆI PUT), pa ukratko: standardna (uhodana) šema, raspisan konkurs za mjesto koje je već popunjeno. Sanda je prvo tu primljena na dva mjeseca "zbog povećanog obima poslova", tako da je grijala stolicu u trenutku kad su ostali kandidati grijali hodnik MNT, a zatim je primljena i na konkursu, gdje je pobijedila javnu konkurenciju (ova rečenica zaslužuje mnogo više navodnih znaka, al' sam lijen da ih sijem). MNT se i ne stidi toga tako da je u svom izvještaju navelo za nju "kandidat je upoznat sa načinom na koji se obavljaju odnosi s javnošću unutar institucija Republike Srpske"... i to je jedina njena "realna" prednost, jer i svi ostali sa uže liste imaju korektan prosjek, elokventni su, te ponešto pride... na stranu to što je kod pripravnika (lica bez radnog iskustva) "bodovano" honorarno radno iskustvo - nobl svet za to kaže "nonsens".

E, sad, pomenuto upoznavanje sa "načinom na koji se obavljaju odnosi s javnošću unutar institucija RS" se desilo upravo u MNT, gdje je primljena bez javne konkurencije (na osnovu MNT ugovora 19/6-010/122-5/12 od 17.02.2012. godine), a zanimljivo je što je danas istakla da je u isto vrijeme obavljala i poslove službenika za odnose s javnošću Agencije za informatičko društvo... na koju ću se vratiti. Primljena "zbog povećanog obima poslova", radila je taj posao na dva mjesta. Pohvalno.

I, sad, unazad na sam razgovor, na stranu sav apsurd komunikacije sa natapiranim idiotom Mirzom Bajrovićem (predsjednikom komisije za prijem radnika), jedan egzotičan detalj izdvajam: Helena Joldžić, drugi član komisije, u jednom trenutku je istakla "kako su oni malo ministarstvo, te kako je jedno vrijeme treća članica komisije (Sanela Vuklišević, inače prof. srpskog jezika), obavljala te poslove za ministarstvo", a u trenutku samog razgovora je na vratima kancelarije Mirze Bajrovića pored njegovog imena stajalo "Nikola Plavšić - službenik za odnose s javnošću" (inače, to ime i danas stoji na internet stranici Vlade RS - spisak kontakata za ministarstva). Dakle, jedan koristan savjet na ovom blogu: studiranje žurnalistike se isplati, jer očigledno ima viška mjesta za novinare po ministarstvima... doduše, poželjno je da imate mamu koja će platiti to radno mjesto.

Međutim, ima tu nekih malih tehničkih poteškoća. Na prethodnom ročištu sam kao dokazni materijal predočio novinski tekst "Ministri dovode nove kadrove uprkos zabrani" (Nezavisne novine, 02.02.2011) gdje se spominje zabrana zapošljavanja novih radnika u javnu službu koja je od 2010. godine mrtvo slovo na papiru, još uvijek aktivna - nije poništena, valjda zato što nikad nije ni poštovana. Isto tako, kao prilog sam dodao i tekst "Ministarstvu nauke i tehnologije mišljenje sa rezervom" (Nezavisne novine, 29.04.2013), gdje stoji da se jedna instrukcija odnosi na "potrebu sklapanja svih ugovora o povremenim i privremenim poslovima u skladu sa odredbama Zakona o radu". Da li je Sandin ugovor koji je "upoznao sa načinom" zaključen malo nakrivo, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali, gdje ima dima...

No, pravi šlag na tortu jeste činjenica, danas potvrđena, da je Sanda dala otkaz u MNT. Jesu li to muda, obraz, petlja, nešto četvrto... ne bih znao, ali, u današnje vrijeme krize i problema, sa 50% nezaposlenih u zemlji, dati otkaz na takvom radnom mjestu, mora to biti jak razlog. U ovom slučaju je razlog bio seksualan (ali ne u maniru Seksualnog vaspitanja u teretani Sokolskog doma): "gospodin" ministar Komić je imao određene nečasne ideje spram Sande, što je objavio magazin Respekt u tekstu "Čak i Ćurguz poželio ljubavnu avanturu na Mrakovici?" (broj 35, 10.06.2013). Na žalost, nisam iskoristio na vrijeme priliku da Sandu upitam da li je ona osoba spomenuta u tom tekstu, no, njena potvrda da je dala otkaz... Isto tako, to objašnjava i način njenog zapošljavanja. Jer, seksualno uznemiravanje je uznemiravanje nekoliko zakona, i da je ona primljena propisno, valjda se ne bi plašila da podigne tužbu protiv Komića. Sem ako, nekim slučajem, ne vjeruje u pravnu državu...

Ipak, Sanda vjerovatno vjeruje u sreću, jer joj se posrećilo da je nakon davanja otkaza u MNT zaposlena kao službenik za odnose sa javnošću u Agenciji za informatičko društvo, koja je u okviru MNT. Dijabolično, zar ne?

No, Sanda Desnica je najmanji problem u ovom slučaju. Problem je ova uhodana kvarna šema zapošljavanja koja se mora rasturiti, a vidjećemo da li sudija Dragomirka Stanojević ima snage da prekine makar jednu alku tog lanca... Presuda stiže poštom, uskoro.

A ja, što sam mislio po samoj objavi oglasa konkursa, to sam rekao i danas na suđenju: to radno mjesto je jedna obična rupa u budžetu, nepotrebno je, te tužbenim zahtjevom ne tražim to radno mjesto. Međutim, ako već konkurišem negdje, ne želim da me prave budalom i odbijaju "sa vrata". Za to se borim svim dosadašnjim tužbama, i boriću se, dok ne ostane samo jedan na nogama, naravno, ja.

I, da, simpatičan momenat je bio, predstavnici tuženih su, kao i dosad, tražili da sud sve moje odbaci, da ništa nisam dokazao, a ja da platim njihove troškove. Iskreno se nadam da su vjernici, jer i da izgubim, samo im Bog može platiti (i suditi).



P.S. Na početku suđenja mi je saopšteno da je radnica za prijem dokumenata u sudu izgubila moj posljednji podnesak sa kojekakvim kopijama dokumenata za tužene stranke, međutim, nešto se našlo u računaru, pa je ovo glavno suđenje održano danas. U suprotnom, morao bih opet dostaviti kopije. A radnica suda izgubila.

P.P.S. Kopija današnjeg zapisnika, naknadno uvidjeh, jedno fascinantno štivo, s obzirom na količinu logičkih i gramatičkih grešaka:














A ako budem dokon, napraviću prevod ovog ovdje... majkumuzapisnika. Što ga više gledam, fakat mi dođe da volontiram kao zapisničar kod Dragomirke Stanojević.

Friday, October 18, 2013

Sezona otvorenih pisama

Dok čekam suđenje za slučaj "Ministarstvo nauke i tehnologije RS" koje će se, napokon, desiti u naredni ponedjeljak (21. oktobar, sem ako ga ne odlože), pratim lagano situaciju, ovu i onu... Sezona je otvorenih pisama. Čini mi se da je stvar pokrenulo udruženje "Zdravo da ste" koje se obratilo povodom njihovog provoda u Skupštini grada Banjaluka, da je zatim istupio i Tihomir Gligorić protiv "gospodina Dodika", pa se javio i Centar za zaštitu životne sredine povodom Sutjeske... A stvar je da imam napisano otvoreno pismo ministru prosvjete, moje redovno godišnje obraćanje nakon uspješne konkursne sezone. Mislim, kad ću ja doći na red, posebno sad kad se pojavilo još jedno (!) otvoreno pismo. 

Ovog puta piše bivši direktor Fonda PIO, Zoran Mastilo, docent, piše i ne stidi se svoje nepismenosti. Zato ga moram ovdje kopirati 1/1 u slučaju da izvorna objava bude lektorisana:




„Поштовани;
правда је спора, али достижна. Данас сам сретан и радостан, ја и моја породица. Коначно, правда је побједила.
Сјећате се, намонтиране политичке афере, коју су против мене водили несретни Петар Ђокић и још несретнији од њега Александар Џомбић.
Огроман је успјех, када неко достигне у каријери да буде предсједник Владе РС, као и министар, али овако како су радили ова два поменута појединца, ја никада небих пожелио да тако обнашам часне јавне функције.
Зашто? Зато што су: Александар Џомбић и Петар Ђокић, сав свој мандат усмјерили у борбу против мене, и моје породице ничим изазвани. Ми смо линчовани, ја и моја дјеца, преживјели смо тешке медијске тортуре и хајке, посљедице патњи трпимо и данас. Тужни смо и жалосни, што живимо у оваком друштву, у којем појединци владају институцијама, зарад личне освете и реваншизма невиђеног.

Да не буде забуне, Додик није крив

Нисам од оних, који би лоше стање у друштву фактурисао предсједнику Додику, јер знам да он не носи такву врсту одговорности, напротив мислим да је прави херој у борби за очување Републике Српске. Због тога има моје повјерење док год буде тако радио. Мислим да је проблем у појединим институцијама система, односно људима који њима управљају.Типичан примјер лоших појединаца, који управљају или су управљали институцијама РС, су: управо Петар Ђокић, Александар Џомбић, зарад отимања, неудобне фотеље директора Фонда ПИО, од Зорана Мастила.
Зашто? Зато што је Милорад Солаковић пензионер, данима припремао зато Петра Ђокића (којем нетреба пуно да неком направи проблем) а Младен Милић, Александра Џомбића, како би га овај смјестио, за њега у удобну фотељу директора фонда.
Познато је, да је Младен Милић био инсајдер Александра Џомбића и да ништа у Фонду није радио, осим што је посматрао Зорана Мастила, те сваки дан слао поруке путем СМС званом Аци, шта је Мастило данас урадио и како је новац трошио. У томе је Младен Милић ухваћен, признао је тадашњем директору фонда да то ради, а онда ништа није промјенио осим што је исте те поруке, ко фол слао и Зорану Мастилу.
Можете мислити лицемјерства толиког, па Зоран Мастило, у свакој секунди могао да сазна све информације о финансијским токовима од људи који су за то надлежни, а не од Младена Милића јер му то није био посао. Тоје трајало годинама, Мастило је то трпио обзиром да му је Божо Плављанин рекао да тако треба да буде. Трпио сам све зарад фонда и стања у фонду да се очува мир. (Мој лични став о томе)
Морао је Џобић звани Аца, наградити свог инсајдера, гле случајности, заљуљај и измисли афере, монтирај процес Зорану Мастилу, укључи у то режимске медије, оне под контролом тадашњег Предсједника Владе званог Аце, плати им зато из буџета и давидиш весеља. Тако је настао случај, афера Зоран МАСТИЛО у фонду ПИО, фамозне три пензије од оца, Зорана Мастила и његова два стрица. Због ове монтиране афере Зоран Мастило и његова фамилија и дјеца преживјели су тешке тортуре које и данас најако осјећају, нарушен углед, част и достојанство, психо и псеумо стресови дјеце и свих ближих сродника. Немогу им то опростити, то је био сценариј мог потпуног уништења, у сваком смислу, мене и моје дјеце.
Правда је побједила, то је оно што нам данас свима у фамилији представља задовољство.
Наиме писани медиј ПРЕСС РС од 16.10.2013.год. на стр 10. под насловом, објавио је текст:
Филијала Фонда ПИО у Источном Сарајеву; Нико није крив за повећање пензија оцу и стричевима Зорана Мастила. Ослобођене директорка и шефица правне службе кривичне одговорности.
Тоје велика ствар и ја вјерујем у ту пресуду, у којој је судиница казала да Тужилаштво током суђења није понудило доказе који потврђују кривицу оптужених.Моје мишљење; тако су ова три часна борца прве категорије, један од њих одликован медаљом за храброст, своја права остварили на потпуно законит начин. Поступак законитости проведен у Фонду ПиО.
Оно што мене потврђује као човјека и мој морал, јесте то да оптужене на расправама, које су вођене маратонски на Сокоцу нису никада споменуле моје име. Значи нисам вршио притисак на њих, госпође су радиле по својој савјести и ја им на томе честитам. Неможе све стати у ово писмо око тог случаја, јер је заиста преопширан ко је у њему све учествовао и шта су чи били мотиви око тога. Ја сам навео само вође, а помагаче неком другом приликом. Оно што је битно, само ћу споменути једног помагача а то је Ђокићева предсједница подјељене комисије, извјесна Милена Мајсторовић, која је била у сукобу интереса жена кршила закон, а тобоже она дијели правду. Ето подјелила је, лично мотивисана својим стаусом награђена за удобну фотељу у Агенцији Осигурање. Да је иста била у сукобу интереса то је објавио Блиц РС од 7.10.2013.год.на страни 2. у задњем пасусу.
Дали има правне државе? За овај монтирани процес да стварно неко одговара, дали ће неко поднијети оставку као морални чин због свега овога? дали ће се неко извинити због свега овога Зорану Мастилу, његовој породици ослобођеним госпођама које су само радиле свој посао, часним борцима РС, јавности РС која је смарана и слуђивана неистинама, трачевима?
То очекујем од вођа овог намонтираног и непоновљивог трагичног пројекта.
На крају као морални и најблажи чин што могу урадити јесте да због свега овога, поднесу оставке одмах: Петар Ђокић, Младен Милић, Милорад Солаковић, Милена Мајсторовић.
А да се против изманипулисаног Славка Васића, поведе дисциплински поступак за прекорачење овлаштења, као и невиђене конструкције коју је правио приликом подношења кривичне пријаве против сада већ ослобођених госпођа.
Питам се, дали медији, бар они који су ово преносили у негативном контексту, имају сада храбрости и смијули да сада објаве позитивну вијест и тиме побришу сву неистину која је била око овог случаја. То требају бар због јавности и грађана РС. Прави је гријех ово необјавити, утолико прије што је ово тужна истина једног малог и тада политички незаштићеног појединца, који се суочио са нагрубљим и неподношљивим шакалима. У њима је тада становао огромни отров, који су имали намјеру испоручити Зорану Мастилу и његовим најмилима, за сада нису, али мислим да ће и даље покушавати.
Захвалан свима који ову причу разумију, и предоче је широј јавности.“
С поштовањем,
доц. др Зоран Мастило
Факултет пословне економије Бијељина


Neka ostane sačuvano.

Monday, October 7, 2013

Na poluvremenu popisa...

Prethodno:
http://apsurdsrpski.blogspot.com/2013/08/izbor-popisivaca-negativna-selekcija.html

Nenad Vlajić, u prethodnom tekstu spomenut, moj je rođeni brat - ne krijem, koji poprilično dijeli sudbinu nezaposlenosti sa mnom. Ipak, ni to ga nije naučilo da bude spreman na sve, pa i na "inženjering" prilikom izbora popisivača, kad nije prošao. Bio je veoma uzrujan situacijom tako da je napisao tekst o svom iskustvu koji proslijedih Frontalu:
http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=36434

Ipak, to je bilo ništa naspram uzbune koju je digla moja majka...
Dan-dva nakon objave konačne liste (na kojoj se Nenad nije našao), čitavo je jutro provela pričajući na telefon, indisponirano, a ujutru ljudi spavaju... pa i ja. Elem, ti razgovori su spavanje učinili neugodnim, pa sam u jednom trenutku morao ustati, a kad sam već ustao, krenuti prema kuhinji. U prolazu srećem majku:
- Ko je to bio posljednje (na telefonu)?
- RTRS.
- Eis!
- Doći će da snime prilog. Ja hoću da to bude SRPSKA TELEVIZIJA, jer sam rekla da mi samo nju gledamo!

[Molim Vas, nemojte se kikotati, ovo je ozbiljan tekst, prim. aut.]

Prilog je vaistinu snimljen i emitovan u Dnevniku 3, a par dana nakon toga Nenad je dobio poziv da se priključi obuci za instruktore. Rekoše mu da su odustali neki*. U tom trenutku, djelovalo je to malo sumnjivo - ni pojavljivanjem na televiziji a ni pisanjem nikad ne dobih posao, samo prijetnje - al' dobro. Nek' se nešto dešava. Nenad je znao da je taj posao mrkva na jako dugom štapu, al' s obzirom da je profesor geografije, kaže da je u pitanju profesionalna radoznalost...

***

Kao što je pomenuto u prethodnom tekstu, rezultati ovog popisa će se koristiti u svrhe raspodjele državnih kolača (poslova), tako da je bitno da svakog ima što više, i tu je suština "političkog problema". Kao prošle godine na izborima, gdje su se muslimani iz raznih krajeva registrovali u Srebrenici za glasanje, tako je sad potrebno da se "nacrtaju" na svojim starim/napuštenim/kućnim pragovima, što će reći da se valja dokotrljati u Fordu starom iz daleke Švedske. I evo šta se dešava...

Popisivač dolazi na vrata, nema nikoga. Prvi put - ostavlja poruku o narednom terminu i kontakt, drugi put - ostavlja poruku, treći put, četvrti put sa svojim instruktorom - tu je tačka. Stan se popisuje kao prazan. Nakon dva dana se pojavljuje čovjek koji želi da se popiše. Tek stigao. Pretpostavite ko je i odakle je. NE MOŽE, prije svega zbog referentnog datuma popisa.

Referentni datum popisa? Da. Popis se vodi na datum 30.09.2013. godine, 24:00. Ko je tu bio tad, taj je tu. Ko nije tad...** Naravno, s obzirom da se popis sprovodi 15 dana, ima tu prilike za ovo i za ono, ali, granica - pasoš - pečat - datum. Naravno, to je sve naknadna provjera, a koliko će biti volje za tu provjeru, to je sasvim drugo (političko) pitanje.

Isto tako, narod je narod, a narod je glup. Srbe (u Bosni i Hercegovini) je zaplašio njihov precjednik Mile Dokurac lično, rekavši da će biti krivičnih prijava za sve koji se ne budu izjasnili kako treba. [Ja iznevjerov'o, prim. aut.] Mislim, "kako treba". Ko je zaplašio muslimane, teško je reći, međutim, dešava se da se ljudi javljaju nakon što su se popisali sa željom da se izbrišu neki podaci ("Znate, pogriješila sam, moj sin zapravo živi u ____, a ja mislila da to može tako..."), međutim, jednom potpisan obrazac P1 je završena stvar. Doviđenja, gospođo.

Isto tako, popisivači nisu lišeni neugodnosti, a to se posebno odnosi na mlade i zgodne popisivačice koje nakon popisa žele da izađu iz domaćinstva, ali im zaključana vrata smetaju pri tome. "Sjedi ti, ćero, još malo tu." Da li je djed bio dodatno ljubazan iz ovih ili onih razloga, teško je reći, ali činjenica da nije trebao biti baš toliko ljubazan. Naravno, tu su i druge vrste ljubaznosti u vidu prijetnji popisivačima, ali o tome već neki drugi pišu (Nezavisne novine: Instruktoru za popis prijetila da će ga ubiti).

E, sad, za one koji ne znaju ili se nisu dovoljno uputili - instruktori popisa imaju zapravo poprilično naporan posao. Pored obuke koju su sproveli, oni stalno nadgledaju rad svojih "učenika", stoje im na raspolaganju - konsultuju, i u kritičnim situacijama sa njima idu na teren. To nije loše ako je teren neki pitom, seoce, a onda ide kafa, rakija, pita, supa, kolač za popisivača, međutim, ako je teren nezgodan kao banjalučko naselje Vrbanja...

Dakle, Vrbanja, Nezavisne novine: Uzeli godišnji odmor da se upisu kao Bošnjaci. Već spomenuto, iz daleke Švedske ovamo... što ne da nije u redu, već nije po zakonu. Ljudi koji žive vani, zamišljeno je, preko internet stranice preuzimaju formular koji štampaju, popunjavaju, šalju zemljanom poštom. Malo komplikovano, ali ipak jeftinije nego doći iz Švedske... al' džaba. Međutim, kada dođu ovamo želeći da se popišu, i pri tom mašući papirima za još 20-ak ljudi, stvari postaju sumnjive. Ukoliko popisivač nanjuši tu sumnju pa se pozove na zakon, zna se desiti da se druga strana poziva na hodže i muftije...

Bilo kako bilo, popisivaču iz Vrbanje treba pisati beneficiran radni staž. Džaba što su došli predstavnici iz međunarodnih organizacija koji prate popis, rekli kako u svom radnom vijeku nisu vidjeli ništa slično, te da će o svemu biti obaviještene sve ambasade, džaba...

Na sve to treba dodati i prisutnu nesposobnost onih koji su pripremali popis (ruku na srce, ta nesposobnost je i djelimično zbog neiskustva), loše procjene (npr. zbog divlje gradnje zna se desiti da popisivač ima tri puta više posla/popunjenih obrazaca nego što je to bilo zamišljeno), zatim, tu je niz ljudi koji vrše popis a koji su se tu našli na pogrešan način i iz pogrešnih pobuda, nepripremljenost za obradu podataka (problem oko skladištenja materijala u toku popisa na koji ponegdje uopšte nisu mislili) a onda opet, kad se svi papiri ispune, tek onda slijedi igranka: kad političari krenu svoje prekrajanje, važeći-nevažeći, pa zatim optužbe i prijetnje koje će rezultirati... ničim.

Al' eto, popis stanovništva se napokon dešava. U normalnim zemljama na svakih desetak godina, a kod nas, sad pa ko zna kad...


* Dosta je odustajanja, i to sasvim logičnog: prvo, to nisu neke pare, a drugo, originalno se bilo prijavilo dosta ljudi koji su zaposleni i mislili su se baviti popisom "sa strane", međutim, kad su shvatili da je potrebno posvetiti 12 sati svog dana...

** Da unaprijed znaju oni koji planiraju doći za Bajram.

Tuesday, October 1, 2013

Posljedice sporog dana...

Predizborna kampanja u Republici Srpskoj je počela godinu dana prije izbora, međutim, zna se desiti neki spor dan pa se tako propagandni redovi popunjavaju drugorazrednim materijalom. Tako je na stranicama dnevnog lista Press RS osvanuo promo Rajka Vasića. Rajko Vasić - drugorazredni materijal? Nije namjerno.

Rajko je bivši Gebels izvršni sekretar trenutno vladajuće stranke SNSD, koji se časno ostavio te pozicije nakon što je studente (koji pale žito) nazvao kopiladima te nije ustuknuo. Inače, Rajko je i jedan od najpoznatijih blogera ovdje, koji svojim šokantnim stilom šokira žene preko 50 godina. Šokirao je on i one neke mlađe od 50 godina, al' se malo izlizao.

Elem, njegov blog je nešto što valja vidjeti. Makar jednom. Jer, Rajko zna da piše, bez ikakve sumnje. Ima rukopis, čežnju, stil itd. Blog je odnedavno ćiriličan i "srpski" što mu je unekoliko oduzelo na vrijednosti, ali opet. I, da, kao što svi gledaju Bera Grilsa da vide šta će pojesti sljedeće, tako mnogi prate Rajka da budu ukorak sa inovacijama na polju vulgarizama (a on je izuzetan inovator na tom polju).

Međutim, blog je blog, pa do mog, svako može pisati na blogu, i nepismeni mogu. Međutim, treba imati malo obzira. Malo. Iako počesto nikakvih obzira nema. E, sad, kao što je Rajko Vasić poluga (pajser?) SNSD-a, isto je i Dragan Jerinić, koji je tamo-neka-stvar u "Nezavisnim novinama" i "Udruženju novinara RS". Taj isti drugooptuženi drugospomenuti već neko vrijeme traži zakon o medijima koji bi pokrivao i blogove...

E, sad, zakona još nema, hvala Rajku, a da ima, bilo bi zanimljivo vidjeti kako bi prošao... Press RS. Dakle, na stranu sve, i blog i bložja mater, ali tekst u Pressu RS, i pored naslova koji se lako može pomiješati sa nekom izjavom neke turbo folk pjevačice, bio je normalan... sve do "Jebem ti svetu ned(j)elju!" Na stranu multi-kulti-etničnost i sve, ali, da li je ikako moglo bez te nedjelje?

Činjenica, to je nepatvoreni Rajko Vasić - ne onaj kojem je Suzana Rađen-Todorić prošle godine u TV programu uživo zavezala mošnice u čvor - to je njegova misao, oštra, britka, lucidna, slobodna, ali, treba li baš blato sa opanaka bez zadrške preseliti u dnevnu štampu? Doduše, nema sumnje da je Rajkov karate učitelj iz Šipova ponosan na svog pulena. Ne znate taj vic? Drugi put.


P.S. Ruku na srce, ne mogu pretjerano da zamjeram: recentno sam lično imao vulgaristički ispad na blogu, u vidu teksta Bezvlašće u službi vlasti, koji je uvod u moje mišljenje o narednim izborima i posebno "trećem bloku". Nakon uvoda obično slijedi još... uskoro.

Monday, September 30, 2013

BEZVLAŠĆE U SLUŽBI VLASTI

Nezaposlenost, siromaštvo, kriminal, korupcija i ostalo što nam kaže Trensperensi pare operensi Internešnel. Stanje je, realno, loše. Kad će se popraviti?

Nismo mi toliki šampioni, moj prijatelju (al' je pitanje da li ćemo se boriti do kraja). Mi zarez koji smo rođeni i živimo na području države u kojoj se desio najkrvaviji građanski rat na kraju XX vijeka. Nije to samo kod nas tako. Čak i Ljuti Anderson iz daleke Australije kaže: "Tužna je činjenica da se bogati stalno bogate, a siromašni, oni samo ostaju na istom." Ono, globalni podatak: manje od 1% čovječanstva upravlja sa više od 90% bogatstva na zemlji. A šta će im, majku im jebem, šta će im?

Ko zna šta će im. Sigurno im ne treba. A nama treba. Hljeba. Da normalno živimo. Može i crnog, hljeba. A nema. A nas malo ima (i nismo toliko gladni, valjda). Šaka riže. I na tu šaku opet dođe taman dovoljno kukolja da sve zajebe. Rekoše to lijepo Jovan Cvijić/mladi imenjak Marić, Arčibald Rajs, Slobodan Jovanović i još neki: inTELEgencija rukovodeća, kao tele tretira narod. Političari gori od gorega, zle majke, još goreg oca i veoma uspješnog incesta. Jesu li oni normalni, jesu li uopšte normalni?

Zna li onaj Kinez što pojede šaku riže dnevno (i sit je), šta znači biološki nestanak? Ili oni Indijci što na livadi umjesto jastuka glavu na kravu pa odmori malo? Ili naši stari drugovi iz Nesvrstanih zemalja, što ih ni privatizacija nije omela da hvataju virus side k'o što djeca fataju leptirove u mreže? Boli njih natprosječno velika kita za to, k'o i onog Finca što pravi Nokiju al' opet pada u depresiju. Al' mi se prosušmo k'o... riža. Nema nas nigdje. Nema politike, nema ekonomije, nema ideje, nema života. NEMA ŽIVOTA.

Bijela kuga je tihi ubica, samo što nikako da ubije Karleušu i njoj slične. Oni se razmnožiše, cvjetaju. Oni neki drugi nikad ne polete, a neki polete pa procvjetaju u Kanadi, zbogom žohari. I, jebi ga, još malo pa nestalo. Ode narod u kurac. A niko kriv. Nema odgovornosti. Nije utvrđen zločin, pa nema ni kazne. Ko, šta, gdje? Nemamo pojma! A onda ti kažu da je svako mate mišo Kovač Svoje Sreće. Aha. Može, kovač, može, samo što ti ovdje ne dadnu čekić pa treba kurcem da iskuješ potkovicu. Srećno!

Pravda za sve, zakoni, prava, ljudska, dječja, ženska, parada ponosa, ombudsmani, pingvini u Švedskoj, kurac-palac. A onda ti neko u pola noći provali u kuću: 1) ubiješ ga - ideš u zatvor; 2) ubije te - ideš dva metra pod zemlju. Nije čak predviđen ni neriješen rezultat za taj meč. A i on mislio da ti imaš, a što imaš, ako imaš, nisi baš rad da daš. Lako je dati kad imaš. Zato zlatna ribica daje. Al' kad nemaš... Mada, ima ih koji imaju pa ne daju. Hm... kontradiktornost upravo utvrđena.

Vajni naši izabrani predstavnici vlasti. Imaju. Tamne limuzine. Doduše, rijetki Mercedesa, vaistinu. Tito je bio i ostao Tito za sve njih. Nije se krio iza tamnih stakala, čovjek je bio kao u izlogu, majku ti božju. Bijelo odijelo! A ne kao ovi prijatelji, braća i kumovi (sa naglaskom na kumovi). Kao princeza u kuli zamka. Okolo strateški raspoređeni ćelavi zmajevi, nema da njima neko u pola noći provali u kuću. Iako imaju i ne daju. Neće njima niko provaliti jer ćelavi zmajevi bljuju vatru, a kad bljunu... zna se desiti da ubiju čo'jeka a ne odu u zatvor ufoču il' uzenc'u. Eto vidiš. Disparitet.

I kako to onda, majku mu jebem, da meni svaki put hm-ha ispadne, a njima hm-ha ne ispadne?

Ne ispadne im jer je sve "pokriveno zakonom", a zakone skrojiše oni što ih spomenu Ljuti Anderson, Jahači Moćnog Dolara i ostale konvertibile. I tamo, da, i tamo. Za one kojima nije prokleta Amerika i zlato što sja te sanjaju od Aljaske do Meksika, i za njih važi činjenica o zdravstvenom osiguranju u "Zemlji slobodnih i domovini hrabrih", cijeni obrazovanja itd. I za njih važi ono što kaže naftni lobi, duvanski, pederski. I to je zakon. Džaba što ga gledaš i vidiš da ne valja. To je zakon, skrojiše ga. A kako ga tek skrojiše ovi ovdje naši, nepismeni i pohlepni...

Sijeci, krpi, otkini, zamuljaj, pobriši, tu malo kita dodaj, nisam dobro ošmirgl'o, nema veze. I sve po zakonu, ovako kako jeste, idu prije svih dva najpopularnija sporta: pravo i ekonomija, pa onda i sve ostalo. Nema para, nema posla, nema posle seksa pivo, uz pivo slani keks, nema porodice, nema budućnosti. NEMA ŽIVOTA. Fakat, kad skontaš, nema. Realno, kad skontaš, može ti se desiti malo da popizdiš. Našikaš se, napraviš haos, može-bit' prekršiš zakon. Zakon kaže da se ne smije kršiti zakon. Nemaš pravo da kršiš zakon. A k'o imaš neka prava. Imaš... al' đe ti je?

I kako to kaže narod, prođe ljeto trideseto ja se ne oženih (doduše, Ružica Palikuća - Ruška kaže "Puk'o mi je film!"), stakla njihovih limuzina su sve tamnija, zamkovi sa kulama sve veći a sve oko tih zamkova je u sve većem kurcu, fina jedna spirala prema dole, onih devet krugova, pa ima još ispod toga atomsko sklonište. Tu se čuvaju specijalne rezerve siromaštva, nezaposlenosti, kriminala i korupcije, paketi iz stranih donacija. "U slučaju rata porušiti zid." A on porušen već odavno. Realno. Kad će se popraviti? Kako će se stvari okrenuti?

Odgovor je veoma jednostavan: kad bude pravde za sve, biće (pravde) za sve. A kako (će se) to (desiti)? Kad se bezvlašće otme iz ruku vlasti. Otme. Otrgne. Prije toga ne. Dok ćelavi zmajevi ne zamirišu u vatri (ne nužno roštiljskoj), neće se ništa promijeniti. Da li će to biti vatra drugih ćelavih zmajeva ili pak praćka, nije pitanje, kratkoročno. Bitno je da zaboli. Jer, to je evolucija, ako dosad nije bilo jasno, ono najjasnije, najjednostavnije. Mora se ukinuti prirodni zakon - zakon jačeg, da bismo došli do ljudskih zakona - zakona pametnijeg. Da, tu smo, na toj stepenici.

Kad svi jednako budu dijelili nepravdu, onda će doći do pravde.

P.S. A rekao bi čovjek, fin neki narod ovi, ovako kad ga vidi na fejzbuku. Voze kola, pušu cigarete, češljaju se po posljednjoj modi, slušaju hitove. A kurac. Formacija vrhunska: piramida stamenija (a i primitivnija) od onih u Egiptu, na vrhu najglasniji vo. Riče, bjesni, urla. Onih par direkt ispod njega pažljivo slušaju, a oni što su debelo ispod njega/svega su već ogluvili od rike, ne znaju da li stvarno ne čuju ili se prave da ne čuju. Ne znaju da li ih leđa bole od udaraca bičem ili od toga što su se sami pogrbili.

Sunday, September 22, 2013

Blic tačka eres tačka eres

Odavno imam veoma loše mišljenje o "Blicu", dnevnim novinama. Zapravo, "Euro Blicu", jer taj dolazi blizu mene, ne baš do mene. Nisam ga držao u rukama otkad sam se posljednji put zadesio u BL dopisništvu BN televizije, a ima od tad.
E, sad, nije to ništa čudno, što loše mislim o "Blicu", jer jednako loše mislim i o ostalim dnevnim (a bogami i nekim nednevnim) novinama. Nešto spomenuh u tekstu onomad: Do prve donacije, mediji čuvaju informacije. Međutim, valja i obrazložiti zašto nešto ne valja...

S obzirom na postavku stvari, da su "Glas Srpske" i "Nezavisne Novine" jedno te isto, u rukama istog čovjeka koji nema noge, a da su druga linija odbrane "Press" koji zatupljuje narod te "Euro Blic" koji je otupio od čitanja "Pressa", logično je da je podjela kolača sve samo ne simetrična. Ako bih morao konkretno zamjeriti "Euro Blicu", to bi bila sitnica da već godinama nisu objavili neku vijest (sa velikim V) i pokrenuli neku priču koja ima veze sa životom građana. Za poređenje, njihovi kolege iz zadnje klupe - "Press", povremeno "čačkaju" mečku pa to izgleda kao novinarstvo. Naravno, i to je sve šuplja, ali se bar neka prašina diže. Na primjer, u "Pressu" se prosvjetom uglavnom bavi Boris Knežević, koji s vremena na vrijeme dotakne sveprisutni nepotizam. I, nije da nema nikakvih rezultata. Tako je onomad podignuta (dirigovana) hajka na vječitog direktora jedne osnovne škole u Boriku - da li je bila "Branko Ćopić" ili "Vuk Karadžić", lijen sam da provjerim. Majstorović se preziva čovjek, a oni mu majstorski prišiše (od prišiti), te je alkoholičar, te vječiti direktor, te ovo, te ono. Džaba je demantovao par dana kasnije, rezultat svega je bio da on nije izabran za naredni mandat, direktor je postala žena Zorana Pejašinovića, trenutnog direktora banjalučke gimnazije. Tako mladi, a već direktori...

Elem, jedino što se može reći da je "Blic" pokrenuo odnosno objavio u skorije vrijeme jeste priča o vladiki pederu/pedofilu Kačavendi. Čak sam i gledao neki snimak na njihovoj stranici, jes' da nisam ništa mogao skontati (šta je šta na ekranu), ali se definitivno nazirao neki pederluk. I vladika je otišao na rezervni položaj, a nije ga zamijenila Pejašinovićeva žena. Makar neki plus.

Ipak, ima od tad nekih desetak mjeseci, od te priče, a "Blic" odnosno "Euro Blic" - dio koji se odnosi na Republiku Srpsku - kao da živimo u zemlji krvi rahatlokuma i meda. Problemi, nezaposlenost, organizovani kriminal vrha države? Čitajte o tome na nekom drugom mjestu. I sad, kao i obično, svi znamo sve (samo, kako smo tako glupi onda?), ali, kad se stvar postavi u perspektivu, onda izgleda baš apsurdno (pregled aktuelnih vijesti koje se odnose na Republiku Srpsku):



Dakle, nijedna originalna - sve agencijske vijesti i na svakoj drugoj sličici je naš vrli precjednik popularni Mile Dokurac, a njega prekida samo "Euro Blic" da saopšti kako "Euro Blic" poklanja knjige čitaocima "Euro Blica". Samo ostaje pitanje: kojim čitaocima? Sumnjam da i Mile još čita "Euro Blic"...

E, sad, ima tu i druga strana. Poznajem nešto novinara, i ovih i onih. Onih koji "rade" kao novinari i onih koji rade za. I isti su, i ovi i oni. Svi jednako znaju, svi jednako ne kontaju stvari, svi se jednako plaše. Sad, kad se u to umiješa ona da novinari najviše zarađuju od onih stvari koje ne objave, može se doći do ideje da se ovi iz "Euro Blica" vjerovatno valjaju u parama, jer godinama nisu ništa objavili. Hm...

Thursday, August 29, 2013

IZBOR (POPISIVAČA) - NEGATIVNA SELEKCIJA

Kao i obično.

Predstojeći popis stanovništva u Bosni i Hercegovini je osjetljiva tema koja se dugo izbjegavala. Ipak, došlo je vrijeme da se mora presaviti tabak i razbrojati - koliko gdje ima koga. Posljednji popis stanovništva je obavljen uoči samog građanskog rata, 1991. godine i rezultati tog popisa se koriste zarad mnogih „ujednačavanja“, iako nemaju veze sa realnim stanjem na terenu...

Popis stanovništva, pored svoje primarne funkcije, za mnoge je djelovao kao malo svjetlo svijeće ili pak baterijske lampe na sredini tunela. Naime, to se odnosi na poslove popisivača odnosno instruktora za popis, privremenih radnih mjesta koja su oglašena krajem juna i na koja su se masovno prijavljivali mladi nezaposleni ljudi kojih je u ovoj državi ogroman broj. Bodovana je (visoka) stručna sprema, bodovan je status nezaposlenog lica, rukopis, opšti utisak, međutim, sve je to sekundarno naspram faktora X. Ipak, preliminarni spiskovi popisivača su bili korektni, a kako i ne bi - nisu prošli samo nepismeni. Iz Zavoda za statistiku RS kažu da se na preliminarnu listu žalilo svega 2% kandidata, a kako i ne bi - nepismeni da pišu žalbe? Međutim, prava bura tek slijedi sa objavom konačnih lista kandidata koje, u „velikoj šemi stvari“, nisu nikakvo iznenađenje s obzirom na dosadašnje nepravilnosti i nezakonitosti pri bilo kakvim javnim nabavkama i konkursima u ovoj zemlji, ali su opet bile hladan tuš za mnoge.

Jedan od „istuširanih“ je i Nenad Vlajić, nezaposleni profesor geografije iz Banjaluke, koji se nadao tom privremenom poslu. Nenad je istovremeno i postdiplomac na banjalučkom Ekonomskom fakultetu sa prosjekom 10,00, učesnik rata, ali je 90% vremena od sticanja fakultetske diplome proveo na evidenciji nezaposlenih Zavoda za zapošljavanje RS. Njegovom neugodnom iznenađenju nije bilo kraja kada je, nakon analize spiska onih koji su prošli, uočio da tu ima mnoštvo zaposlenih, ljudi bez VSS, slučajeva da je primljeno po dvoje iz iste porodice - nerijetko djeca lokalnih direktora ili ljudi zaposlenih u Vladi RS, i to je sve vidljivo pri letimičnom pogledu na listu. A za nezaposlenog profesora geografije, učesnika rata, nema mjesta...

Bilo kako bilo, objava konačne liste kandidata je izazvala negodovanje kandidata, ali i privukla pažnju mediju, takvu da je Radmila Čičković, direktor Zavoda za statistiku RS, dan po objavi liste, čitavo radno vrijeme provela „na sastanku“, usprkos željama brojnih da dođu do njene izjave. Tek se povodom slučaja, u prilogu Dnevnika 3 RTRS, oglasio Velimir Savić, šef Odjeljenja za pravne poslove Zavoda za statistiku RS. On je objasnio faktor X: „Prvi kriterijum je etnička pripadnost kandidata.“ Na to se savršeno nadovezuje izjava Dubravka Malinića, predsjednika Popisne komisije Banjaluke koji je rekao kako su kandidati sami zaokruživali (svoju) etničku pripadnost a kako Popisna komisija nema pravo da traži bilo kakav dokaz za te izjave...

I, eto, u tom grmu leži zec - povratak na početak. Popis iz 1991. godine, u primjeni po posljednji put, na štetu mnogih. Struktura popisivača mora odražavati nacionalnu strukturu sa tog popisa. Tako se Elvedin iz Kiseljaka izjasnio kao Srbin, međutim, ni to mu nije pomoglo. Isto kao što mnogim muslimanima iz Banjaluke nije pomoglo to što su muslimani, jer su primljeni neki drugi muslimani. Samo ostaje pitanje, šta će ovi, koji su zarad konkursa za popisivača promijenili etničku pripadnost, odgovoriti na isto pitanje na samom popisu?

A kako je čitav konkurs za popisivače organizovan naopako, ista takva može biti organizacija ovog teksta. Naime, u Banjaluci su kandidati, u najvrelijim danima jula, bili prinuđeni da po par sati čekaju ispred zgrade Administrativne službe grada, da predaju svoje dokumente, a primani su u jednu (!) kancelariju. Obično je to bio red dug stotinjak metara, i mnogi su odustali upravo iz tog razloga. Pored sumnje da neki, koji su se pojavili na konačnom spisku, vjerovatno nisu ni čekali u tom redu, vrijedi spomenuti da je taj dio konkursne procedure, s obzirom na „visok stepen informatizacije lokalne administracije“, mogao biti obavljen i elektronskim putem, jer se, kao što је već spomenuto - naopako, tek po objavi konačne liste kandidata pristupilo provjeri njihovih podataka. Sve naopako. Sve naopako.

Monday, August 19, 2013

Kuda nas vodi Berni Eklston?

Nezaposlenost je, kao što znamo, boljka mnogih mladih ljudi danas, pa tako i mene. Vjerujem da jednako boli profesore i pekare, limare i ljekare, i ostale podskupove dijametralno suprotnih zanimanja. Al’ više od nezaposlenosti boli nepravda pri zapošljavanju, i dok željno čekam neke nove odbijenice htjedoh da zabilježim par stvari, nek’ ostane sačuvano…

Tako sam napisao uvod kuknjave o nezaposlenosti tamo negdje prije tri godine. U međuvremenu, nisam umro od tog bola, tako da očigledno ne boli dovoljno. Shodno navedenom, nisam se zaposlio, u međuvremenu. Mada sam radio koješta, u međuvremenu. Mada, očigledno da nemam ekspresivan odnos prema radu, u suprotnom bi bilo problema, u međuvremenu. Nego, evo šta je za magazin “Start” daleke 1984. godine napisao brko autoritet prof. dr Gospodin Slaven Letica (tekst naslovljen “Zdravstvena cijena ekonomske krize”):
“Kriza je osobito povezana sa smrtnošću i bolešću od kardiovaskularnih bolesti, raka (nekih vrsta), ciroze jetre, traumatizma (trovanja, nasilja), alkoholizma, mnogih neurovegetativnih bolesti. Oblici povezanosti “krize” i “bolesti” razlikuju se s obzirom na dob, spol, obrazovanje, zanimanje, etničko porijeklo i druge osobne karakteristike ljudi. Uz te objektivne osobne karakteristike, djeluju i neki tzv. posredni faktori. Među njima dominiraju dva: (1) odnos čovjeka prema radu i (2) mehanizmi tzv. socijalne podrške (tj. pomoći na koju pojedinac može računati od obitelji, poduzeća, države). Najjednostavnije rečeno, čovjeku koji ima negativan odnos prema radu (takvih je u našoj populaciji prema nekim istraživanjima samo 2-4%) nezaposlenost uglavnom ne ugrožava ni fizičko ni mentalno zdravlje. Ljudima sa tzv. instrumentalnim odnosom prema radu (koji rade zbog materijalnog ili drugog interesa) dobar sistem materijalnoga osiguranja za slučaj nezaposlenosti neutralizira bolest. Međutim, ljudima koji imaju tzv. ekspresivni odnos prema radu (koji rad doživljavaju kao životnu potrebu), nezaposlenost u svakom slučaju ugrožava zdravlje, posebno duševno (u našoj populaciji takvih je, vjerovali ili ne, više od 50%).”

 Dakle, da znate ako vas nešto guši u duši, da ne mora biti zbog nesretne ljubavi (kao što je u mom slučaju), već da može biti i zbog nezaposlenosti.
 
E, sad, s obzirom da sam prosvjetni radnik, logično je da konkurišem u prosvjeti, godinama, bezuspješno, uporno, u međuvremenu. Međutim, tamo neki, uglavnom poluanonimni likovi koji su se zaposlili “bez štele” tu i tamo poruče kako treba da tražim posao “kod privatnika”. Sa jedne strane to ima smisla i temelja, jer su danas plate u prosvjeti (i generalno budžetske plate) nerealne, a rad kod privatnika – težački, crnački – bi naučio čovjeka (možda i mene) o pravoj vrijednosti novca. Sa druge strane, “ja sam profesor!” i nisam baš ni sisao vesla da radim koješta i sebi život gadim. A nisu ni privatnici što su nekad bili, neki su postali baš gadljivi, a o tome ću vam pričati danas…
 
U posljednjih par godina porodičnog druženja, stari, buraz i ja smo skupili nešto preko 10 godina staža na evidenciji Zavoda za zapošljavanje RS (u daljem tekstu ZZZ), ustanove koja… nas nije zaposlila. Sve se mijenja, samo biro ostaje. Lažem. Stari nas je izdao i otišao u penziju, ostali smo buraz i ja u/na evidenciji. Za sve/svo/svja to vrijeme, ja čak nisam nikako ovjerio ni zdravstvenu knjižicu, al’ eto, taj osjećaj sigurnosti je sveprisutan. U tih zajedničkih preko 10 godina, nijedan od nas nije bio dobio poziv sa biroa u vezi zaposlenja, a eto, imamo mi i preko 10 godina visokih škola… Sve do jednom.
 
Onomad objavim neki tekst onako javno, o nezaposlenosti i njenim uzrocima i posljedicama, napišem kako ne valja ovo, ne valja ono, psujem, pljujem, baš onako emotivno. Valja malo emotivno. Valja opsovati. Nije što je u duhu našeg naroda, nego… Pa jebem li vam majku, gdje je moj posao, gdje je moj dinar, gdje je moja porodica, gdje je moj život. Realno. I još napišem da su ti kojima jebem majku loši ljudi. Realno. I meni nakon toga, moram priznati, malo lakše. Realno. Rekao sam kako jeste, a to što ostali ćute i trpe, njima na čast. Realno.
Sutradan, poštar na vrata pemziju da donese, a ono dvije koverte lično za mene. Šalje meni Ombudsman za ljudska prava BiH (a oni uglavnom ne bi) neku odluku sa četiri mjeseca zakašnjenja, pošto sam njih uvrijedio telefonski prije četiri mjeseca, uvrijedio im ljudska prava. Al’ eto. Ombudsman je konstatovao ono što sam im rekao prije dva puta po četiri mjeseca. Hvala im. Nego, druga koverta, plava, mala, nije poziv za rezervu. Štaviše. Piše Zavod za zapošljavanje RS, poziv (na razgovor za posao). Što bi naš narod rekao, daj nemoj me jebat’. Naravno, odmah su tu krenule i kojekakve teorije zavjere među prisutnima, kako je moje javno medijsko izražavanje negodovanja razlog da me zaposle i ućutkaju, pa ovo, pa ono. Iako generalno vjerujem u teorije zavjere, ova mi nije djelovala uvjerljivo tako da sam stvar kategorisao u “biće šta bude” ladicu. Poziv je za tamo neko jutro naredno, pod prijetnjom brisanja sa evidencije u slučaju neodazivanja. Jednom sam već bio obrisan tako da sam bio svjestan horora te par dana unaprijed navio sat…
 
U zgradi ZZZ, rano jutro a niko zzz. Svi rade nešto, bogtejebo. Na mjestu gdje treba da čekam je par kolega, mladi momci, zdravi, visoki i lijepi. Ljubazna gospođa iz kancelarije je rekla da sačekamo ispred, sa’će poslodavac. Dok čekamo istog, razmjenjujemo utiske i nevjericu o primitku poziva na razgovor od ZZZ. Neki čak kažu da su nekad prije primali pozive, što je nešto u šta je meni bilo teško povjerovati. Bilo kako bilo, gdje su mladi, tu je i šala, a iako prosječno 30-godišnjaci, mi smo bili mladi naspram poslodavca koji se pojavio. Kožna jakna, kožna mala torba, kožne cipele, kožasta koža, frizura fazon, tamo oko 50 godina, star ali mladolik, poprilično liči na onog momka vozi one formule a što je oženio onu Slavicu iz drugog sela do mog, pa se ona razvela od njega i uzela mu hrpu para, nadasve aerodinamičan poslodavac. Saznašmo da je on to kad je izašao iz kancelarije sa ljubaznom gospođom koja nam reče da idemo dole. Jedan sprat dole siđošmo. Drugi sprat dole siđošmo. Kuda nas to vodi Berni Eklston?
 
Smjestišmo se nas 7 + 1 + 1 u prostoriju za obuku nezaposlenih za traženje posla. Tu je tabla ispisana instrukcijama, tu su brošure, tu je moja nevjerica i podsmijeh. A ovi ozbiljno obučavaju nezaposlene. Krajnje ozbiljno. Al’ dobro. Ljubazna gospođa nam ukratko predstavi poslodavca, privatnik, firma uvoz nekih cijevi i kvaka, potreban prevodilac, te mu dade riječ. Berni Eklston istupi:
“Dakle, kao što ste već obaviješteni, eto, ja sam taj i taj, imam firmu za to i to, potreban mi je prevodilac za engleski jezik, vi ste ovdje uglavnom ‘englezi’? Ima li možda neko ko zna italijanski? Pošto ja radim najviše sa Italijanima, pa bi bilo dobro da se zna i italijanski. Prevođenje je simultano, putuje se često, idete sa mnom, nekad se zna ostati i po par dana, nekad je to u hotelu, nekad neki drugi smještaj, radi se…”
[Na to Berni biva prekinut potpitanjem o simultanosti simultanog prevođenja, s obzirom da je to najzahtjevniji oblik prevođenja.]
“Da, simultano prevođenje, ja kako govorim, vi treba da prevodite, istim tonom. Ako ja opsujem, i vi psujete! Ja najviše radim sa Italijanima, a to su glupani, i nema šanse da ja njima dam iznad sebe, mi Srbi smo od njih pametniji. Znači, kako ja govorim morate da me pratite…”
[Oduševljenje i žamor prisutnih.]
“Naravno, od prevodioca očekujem i da radi druge poslove. Kad nema ništa da se prevodi, da radi u kancelariji, valja tu znati napisati poneku fakturu, na računaru malo, kad dođe novi sistem i tako, jer ponekad se desi da se nigdje ne ide po par mjeseci, nema nikakvog prevoda i tako… E, sad, nije to ni samo to, ima tu i fizike: npr. stigne roba naveče, stajala na carini, a to se plaća, pa onda treba istovariti, a kupac čeka, gubi se vrijeme… Zato sam i tražio samo muškarce, jer, eto, ima tu i fizike.”
[Tada prisutni mladići, iako mladi, zdravi, visoki i lijepi, vjerovatno i jaki, začuđeni novom definicijom fizike, pitaju Bernija Eklstona o radnim danima.]
“A, da. Vidite, mi smo imali podružnice u Bihaću i Tuzli, i ovdje u Banjaluci, pa je još bilo tu, ali sad više ne radi, pa onda smo mislili nakon nekog vremena da vratimo da svaka druga subota bude neradna. Zasad ne, a radi se od 8 do 16, odnosno, od 7:30 pa do 16:30, jer uvijek treba ostati malo duže, dok se nešto sredi i tako… Znalo se nekad desiti da ostanemo do 10 naveče, na primjer, stigla roba, a sekretarica na odmoru, ali kupac ne smije čekati, roba se istovara, knjiži, sprema…”
[Oduševljenje i žamor prisutnih u poprilično negativnom predznaku.]
“Eto, to vam je to, ukratko, pa ako ima neko da mu ne odgovara, može odmah da se javi, a ostali sutra da dođu na razgovor kod mene u firmu da se detaljnije upoznaju i tako… A, da, plata vam je 500 maraka, ali ste prijavljeni, staž, zdravstveno, sve.”

 
Tu se javio jedan stariji kolega koji je učesnik rata i kojem iz objektivnih razloga ne odgovara “fizička” komponenta, te još neki kojima ne odgovara iz subjektivnih razloga. Ljubazna gospođa iz ZZZ, na pitanje zašto nas je ovako malo, reče kako je poslala još neke pozive, ali su se vratili. Mi napisali Ljubo, a on se zove Lujo. Poštar odnio na vrata, ali on nije smio da primi, nije bio siguran da je to za njega. A stvarno se zove Lujo…
 
Zadovoljan postignutim, tog sam se dana vratio kući. Ušao sam u drugi krug takmičenja, te se pripremao za isti. Sjedište firme se nalazi na drugom kraju grada te će to, ako ništa, biti ugodna vožnja biciklom. Nisam znao da me sutradan čeka najkraći razgovor za posao u istoriji posla…
 
Parkiram bicikl pred firmu, predostrožno ga vežem lancem za ogradu, tu je jedan kolega. Nas trojica smo tu danas. Kaže da se drugi nalazi unutra na razgovoru, a ja sam suštinski malo zakasnio na zvanični početak usljed ležernog okretanja pedala. Nije neka šteta, sa kolegom razgovaram o koječemu dok razgovor traje dobrih desetak minuta, a možda i više. Kolega ulazi, kolega izlazi, ja ostajem. Isti princip, isto trajanje, razmjena iskustava i koješta. Kolega izlazi, ja ulazim. Za stolom blizu ulaza je Berni Eklston sa još nekim mladićem, prethodno zaposlenim. Pozdravljam se i sjedam na stolicu. Bez ikakvog uvijanja, Berni počinje:
“Ti si juče bio, čuo si sve, ima li nešto da ti nije jasno?”
Bez uvijanja mu odgovaram:
“Sve mi je apsolutno jasno, vi ste privatnik koji traži čovjeka kojeg će izrabljivati.”
Bez uvijanja je Berni Eklston iznenađen direktnošću odgovora, ali se brzo snalazi:
“Odlično, odlično, vidim sve ti je jasno. E, sad, da li ja imam takvog čovjeka ovdje pred sobom?”
“Za 500 maraka ne, za 850 možda.”
Za nijansu manje iznenađen direktnošću odgovora, Berni Eklston poentira:
“Ovaj razgovor je završen.”
Pružam ruku i izlazim sa osmijehom. Kraće od minut, ali sa 0% praznog hoda. To je efikasno, a ja volim efikasno…

 
I, najzanimljivije od svega jeste kako ljudi reaguju kad im ispričam ovu priču: svi redom psuju majku Berniju Eklstonu, a za mene je to totalno pogrešno. Berni, iako mi se lično ne sviđa – što je bio i razlog mog ponašanja na razgovoru, privatnik je koji radi posao, a to nije lako danas. Berni je jedna mala ajkula, ili možda neka riječna riba grabljivica, koja se održava u vodi i pored velikih ajkula, kitova i morževa, likova koji su u odličnim odnosima sa lokalnim/državnim vlastima pa na taj način dobijaju i obavljaju poslove, a sami od sebe su totalno nesposobni za bilo kakav ekonomski samoodrživ posao. Tako da, sa te strane, svaka čast Berniju. Ono što je ovdje problem jesu uslovi koji su njemu nametnuti pa on bez imalo skrupula može da nudi takav posao (ta količina rada za te pare), odnosno, direktna aplikacija tih uslova jeste što ima ljudi koji, silom prilika, prihvataju takve poslove. Ja taj posao nisam morao a ni htio prihvatiti, ali je neko prihvatio i prihvatiće, bilo to na mjesec dana ili godinu… Sa druge strane, ja sam igrom slučaja za dvije sedmice rada u zgradi Vlade RS (kao strani plaćenik, bitno napomenuti) zaradio koliko bih za nekoliko mjeseci rada kod Bernija, ali to je već neka druga priča…